SRBIN SI AKO…

Moguće je da nisi Srbin ako ne radiš barem 2 od navedenih stvari:

 

  1. Otac te zove „sine“ iako si žensko;
  2. imaš gomilu praznih bočica na kadi i kako takneš jednu padne njih deset;
  3. Imaš kesu punu drugih kesa;
  4. Imaš punu čašu olovaka od kojih eventualno jedna radi;
  5. Daljinski držiš na tv-u ili uz tv, na polici;
  6. Imaš pun špajz ambalaže od pojedenih sladoleda i tegli;
  7. Imaš u zamrzivaču sarmu zamrznutu za preprošlu Novu godinu;
  8. Imaš deset neradećih baterija za daljinski od kojih jedna možda radi;
  9. Imaš zaštitni najlon ili mušemu na daljinskim upravljačima i / ili na trosedu i komodi;
  10. Imaš barem dva tiganja bez drške;
  11. 11. Imaš tri nova, a pokrivaš se najstarijim ćebetom;
  12. Imaš barem jednu babu koja te „slučajno“ poljubi u usta na slavi;
  13. Daljinski bez poklopca za baterije jer ti je pao i sje*o se;
  14. Imaš barem još dve generacije starih četkica za zube koje ne koristiš više za zube, ali ih koristiš u druge svrhe – za farbanje kose, poliranje cipela imalinom, brisanje prašine, itd.
  15. Čuvas stari video koji ne radi a nemaš ni gde da ga uključiš;
  16. Imaš u fijoci barem jednu staru, inflacionu novčanicu od 5.000.000.000;
  17. Čuvaš lekove sa isteklim rokom trajanja i skladištiš ih kao hrčak u špajzu;
  18. Imaš zbirku VHS kaseta koje ne znaš ni šta će ti al’ „gre’ota da se baci“;
  19. Voliš rakiju i rado je se sećaš;
  20. Voliš Šemsu i da „izgineš“ uz Jašara, Šabana, Džeja, Stoju, Žareta i Gocija;
  21. Imaš gomilu audio kaseta koje nemaš više na čemu da slušaš jer ti je muzički stub riknuo još pre 16 godina;
  22. Na televizoru i po policama i natkasnama imaš gomilu ručnih radova – miljea, šustikla, koje su bake heklale „za svoju decu i unuke“ . Tebe malo sramota što ih držiš, a i besmisleno ih držati na onim tankim televizorima, jer onda ispada da pratiš ornamentalni tv-program;
  23. Imaš barem jedan goblen iz praistorije, negde uštekan;
  24. Držiš svinjsku mast ili čvarke u kantici od eurokrema;
  25. Imaš domaću rakiju, žutu kao dukat, negde u kući;
  26. Legneš posle jela „da odmoriš“;
  27. 28. Kažeš: „Meni ne treba fakultet, mene je život učio brale. Ja sam tri životna fakulteta proš’o, dok si ti ćorio u te knjige!“;
  28. Napišeš na fejsu „Work at: Sam svoj gazda“ a parazitiraš od penzije svojih roditelja;
  29. Kupiš brijač za jednokratnu upotrebu – obriješ se njime bar petnaest puta!
  30. Na veselju ide tvoja pesma. Sekund pre refrena se prodereš: „Pa kaže!“ (ovo je pogotovo izražajno kad krene pesma „Poslednje veče“ od Dragane Mirković);
  31. Gledaš švedski akcioni na VHS kaseti. Na pola se film prekine i kreće stari snimak od svadbe malog pašenoga;
  32. Najbolje radiš kad radiš nešto IZ INATA;
  33. U septembru mirišeš na pečene paprike jer si 5 dana pravio ajvar i zimnicu;
  34. Imaš bar dva ručna sata koja si prestao da nosiš jer nikako da kupiš baterije, a i šta će ti kad imaš mobilni;
  1. Pomno pratiš Parove, Farmu, Maldive i svo ostalo smeće koje ti RRA plasira, kako bi bio „u toku sa dešavanjima“;
  2. Ne znaš kada je počeo Prvi balkanski rat, ali znaš ko su Soraja, Stanija, Mimi Oro, i Tijana Ajfon;
  3. Još uvek čuvaš stari vokmen, barbike, i svo smeće koje si nekada voleo – kao klinac;
  4. Imaš u špajzu barem jedno pakovanje salveta iz 1993.
  5. Znaš sve najbolje o politici, i „ja da sam vlast u ovoj zemlji ja bi…“;
  6. Ništa ti ne valja ali ne znaš kako to da popraviš;
  7. Peškiri su ti ćelavi k’o kuhinjske krpe;
  8. 39. U podrumu i dalje čuvaš svoj prvi komjuter PC 386 sa hard diskom od 20 megabajta i petnaestak prašnjavih flopi-disketa, stoji pored babine daske za peglanje, gre’ota da se baci, će da bude raritet jednog dana. A i na njemu si prvi put igrao gurka i Princa od Persije,… To ima sentimentalnu vrednost!
  9. Barem jednom si vozio YUGA, u fazonu „ma evo sad će da upali, samo da se zagreje!“
  10. 41. Držiš na terasi izbledele časopise iz 199, može da zatreba da se podmetne kad ljuštiš crni luk, rendaš šargarepu, krečiš, itd.
  11. 42. Iza šporeta imaš 1cm sloj naslaga od prženja na kuhinjskim pločicama;
  12. Za slavu se pripremaš barem mesec dana unapred, i pukneš celu platu na pripremu iste;
  13. 21. novembra i 19. decembra ideš barem na jednu slavu kod prijatelja;
  14. Barem jednom si đuskao uz devedesete, u dizel fazonu;
  15. Kad nema kante za đubre u blizini, obično ambalažu zavrljačiš „diskretno“ na ulicu, put, travnatu površinu pored sebe;
  16. Voliš čvarke, pršut, domaću rakiju, domaće vino, praseće pečenje, a u poznim godinama, bogami i škembiće, pihtije, i kavurmu – jer to su jela koja idu s godinama;
  17. Imaš babu koja ti kaže koliko je opasno „sedeti na ’ladnom betonu“;
  18. Od malih nogu te uče da je PROMAJA jedan od najsmrtonosnijih neprijatelja svih Srba;
  19. Dobro pamtiš sirene „Milosrdnog anđela“, bombardovanja Srbije u kome je poginulo 1.002 vojnika i policajca, i čak 2.500 civila „kolateralne štete“ – od kojih je čak 89 (OSAMDESET I DEVETORO) dece, i pritom veoma mrziš debile koji se hvale time da su ubili trogodišnju devojčicu na noši, kao npr. svetski poznata „junačina“, pevač Džejms Blant.

МОГЛО ЈЕ И ДРУГАЧИЈЕ

god-devil

У мојој души, у срцу моме,

У мислима неким добро скривеним

– постоји безброј соба;

У којима, као код сваког човека,

станују разни богови и анђели.

Добре намере и дела.

Могућности и ђаволи.
***

Провлачења кроз несреће,

све могућности

да се нечасно извучем

из оног што не желим…

Да грабим за себе ,

 И ни са ким да не делим!

***
Сви би ме они научили

како да лакше прескочим трње,

Да задам ударац недозвољен.

Да газећи преко мртвих остварим циљ

– поштен или непоштен.

***

Још као детету, родитељи су ми

собе са ђаволима и таквим преварама

– катанцем човечности затворили.

Кључ у бездан бацили.

У овакву каква сам – претвотили.

***

Животом идем…

Паднем, па се дигнем,

понекад преко цвећа, понекад преко трња,

 на циљ – рањена – али срећна стинем!

ОДЛУКА

blindfold

Тамне ћу наочаре на очи ставити,

да случајно тебе или слику твоју не видим.

Резе на срце ћу ставити најјаче,

катанац закључати и кључ бацити,

у страху да ћеш се можда вратити.

***

Тако опремљена у свет ћу кренути.

Другог неког у њему видети.

Са нашег пута, на првом раскршћу, скренути.

***

Одлука тешка, припреме дуге…

Брзо сам схватила да моје очи

кроз тамна стакла виде само тебе,

– не неке друге.

***

Катанац се отворио, реза је пала.

Срце још тебе само воли.

Раскршће стопе ми нису нашле,

А душа не престаје да боли.

ИПАК ,НЕ МОГУ

228058

Нисам светица, нити непогрешива.

Тудим се колико могу.

У мени, као и у теби,

спавају сви богови и ђаволи,

све подвале и доброчинства

све сузе, туге и радости.

Све подмукле злурадости.

Давно сам све лоше сакупила.

Успавала молитвом,

прекрстила и закључала.

Сада, када си ме толико ранио,

да ми је срце заборавило

да треба да  бије,

на ум ми мисао долетела

да пробудим неку патњу,

и пустим је теби за пратњу…

Ипак сам одолела.

Сузе прогутала.

Горчину прећутала.

Одлуку донела.

Све, само то не.

Пустивши тугу зла

бол бих нанела теби.

И умрла бих.

То више не бих – била ја.

То никада не бих опростила себи.

МАЈКА

baby

Данима је виђам у парку на клупи.

Поглед јој угашен у некој прошлости.

Није битно време, сунце, снег ил’ кише

Слика ње на клупи пуна је жалости.

Још јој младост краси и чело и тело,

поглед увек тражи децу што се играју,

понекад у песку, на љуљашци некој,

снежних дана, уз вику док се санкају.

Кад неко притрчи, додирне му косу.

Изгубљено њено, сад би тол’ко било.

Сећање у болу утеху не тражи,

…Само би га радо ставила у крило.

И тако, данима туђу децу гледа.

Зна да њено, овде, не може да нађе.

Судбина јој узе, а друго јој не да

Потопљене све су, њене среће лађе.

Данима је виђам у парку на клупи.

Поглед јој угашен у некој прошлости.

Није битно време, сунце, снег ил’ кише.

…Слика ње на клупи пуна је жалости.

УЗАЛУД

12df7aeec015fadf1904123164470070

У жиле ми се заплело,

у срце урасло твоје име.

Не могу да га избацим,

да срцу олакшам.

Стављам га у риме.

Нисам ја неки песник,

нити мој стих буди некоме сузе.

Да те заборавим бих хтела,

Да заборав те из душе узме.

Речи на папир стављам,

из срца да ти име извадим,

да срећна, и опет слободна,

стазама живота ходим.

Од имена твога баш ништа не видим!

Залуд ми стихови ови,

узалуд слова, узалуд риме.

Суза и даље у срце капље,

све дубље и чвршће,

у њега лепи твоје име…

Била једном љубав једна /Олуја/

oluja-akcija-operacija-2005
Трећа је ноћ како седи на поду приколице трактора који се полагано креће у дугој колони. У реду кога и нема. Понеки мали, полузарђали, фића како су популарно звали тај мали,за многе недостижан, аутомобил, у који је могла да стане цела породица. Предвиђен за четири особе сада је вукао у себи и до шест измучених људи. И по неко дете, које је заборавило да плаче. Све је то видела за ова три дана и три ноћи. Не зна ни где иде, ни колико ће пут трајати. Било је једино важно тада да је он уз њу. Јанко. Затворила је црвене капке.
„Спаваш ли?“, шапнуо јој је.
Руком је ухватила његову шаку, “Само да си ту“. Биће све добро, проћи ће ово.
Ћутали су обоје држећи се за руке док је трактор наилазећи на рупе на путу поскакивао и псовао стрица који их је возио, или је он псовао трактор. Све је било измешано са другим звуцима који су долазили. Около моторизоване колоне, измешани са њом, људи. Измучени. За њима остају гробови. Негде, са стране пута. Понеки има на брзину направљен крст од сувог грања, понегде је и дрхтавом руком исписано име несрећника који је живот оставио на овом путу. Гледајући их, мислила је како је сваки од тих несрећника живот оставио пре три дана, тамо негде, на свом огњишту, а овде је само његово тело и срце препукло. Побеже јој мисао на Книнску тврђаву. И она, и Јанко. Наслоњени на ограду, данима су гледали панораму Книна. Лево се пружало насеље,у средини комплекс фабрике „Твик“, док се десно видела река Крка. Волели су ту да долазе. Брда у даљини која су се видела изазивали су им машту.Прве пољупце су ту разменили, прве снове о заједничком животу почели да граде.
„Знаш“, рекао је једном приликом, „наша деца ће бити најбогатија!“
„Како то мислиш?“, питала је, гледајући га заљубљено.
„Па, имаће моју славу, твоје Валентиново, два Божића, две Ускрса… Све дупло.“
„Како ћемо ми толике новце скрпити, за толике поклоне?“
„Знамо унапред када је шта, па ћемо штедети. Неће им ништа недостајати. А, и стари су ту. И твоји, и моји. Припомоћи ће.“
Дугим пољупцем су план оверили. А, онда је дошло то јутро…
Пробудиле су је гранате. Грмљавина. Одрасли су се растрчали по имању. Она виде себе како јури ка Јанковој кући. Пламен. Само види пламен. Куће редом горе, људи ускачу у било шта што би их могло одвести одатле.
„Бежи одавде!“, Јанкова рука јој је ухватила раме, „Врати се свом дому. Вас неће.“
Загрлила га је, ”Без тебе остати нећу.“
Сећа се колико му је времена требало да је одгура од себе. Стриц, стрина и још један комшија увукли су га у тракторску приколикцу.
„Наћи ћу те када ово прође!“, викао је Јанко, „Бежи кући.Тамо си си на сигурном.Волим те.“
То је било последње што је чула. Експлозија бомбе била је близу. Нашла се у метежу, страхом избезумљених, људи. Деца су вриштала не знајући шта се дешава. Кренула је улицом ка свом дому. Средином улице већ се формирала колона трактора са приколицама.
„Где ја то идем?“, помислила је, „Кући? Мени дом без Јанка није дом.“
Стајала је поред пута молећи сваког ко је возио било које превозно средство да је поведе. Многи су прошли замајани својим јадом и својом немоћи. Неке руке је подигоше и убацише међу децу која су плакала. Узела је у наручје девојчицу од три, четири године. Није била вешта да процени старост детета, а и сама је тек изашла из пубертета. Са својих 18 година није много знала. Још увек је мати бринула о свему. Она је само помагала.
„Спаваш ли?“, миловао јој је косу. Пре два дана, када је колона била из неког, њему непознатог разлога, стајала скоро цео сат, појавила се сва рашчупана, код приколице у којој је био он. Радост поновног виђења и загрљај помешани са очајем што је ту у овој беди и неизвесности, били су најјаче осећање које је његово младо срце до сада осетило. Јаче и од страха када су прве бомбе пале на колону премореног и раскућеног света који је ишао већином пешице негде, не знајући где, само што даље од неминовне смрти која би их стигла у родном крају.
„Сећам се тврђаве. Мислим на мајку. Послала сам јој поруку. Да ли је стигла до ње, питам се.“ „Првом могућом приликом потрудићу се да им се јавимо. Знаш, када се сместимо, а знам да хоћемо, морам да верујем у то, радићу и дан и ноћ све што ми се понуди, позваћемо их код нас.“
Ноћ је падала све тамнија. Нису волели ноћи. Тада ниси знао да ли ћеш чути звук авиона и бомбу како лети. И врисак нечији. Легао је поред ње. Као и прошле ноћи и ове није спавао. Слушао је. Чим чује звук са неба легао би преко ње грлећи и љубећи је. Да је својим телом заштити.
„Тебе изгледа авиони узбуђују, синко!“, викнуо би стриц, колико да одагна страх правећи шалу.
„Ако, ако…“, гунђао је себи у браду.
Тако су се дани и ноћи смењивале. Двеста осамдесет хиљада људи у једној колони ишло је метар по метар, путем који их води у непознато. Раме уз раме – жене, мушкарци, млади, стари, неки носећи децу, и нека деца, једва корачајући маленим ножицама у већ исцепаној обући.
Дошла је и пета ноћ. Чуо је звук мотора негде изнад облака. Загрлио је, опкорачивши је. Обавила је руке око његовог врата, милујући му косу.
„Не брини, чујем их али не слушам.Чујем само твоје и моје срце“, прошаптала је.
Фијук је стигао први. Затресао бубне опне. Привио се чвршће преко ње, желећи да му тело порасте као планина. Прасак. Комадићи приколице разлетели су се на све стране измешани са крвљу и деловима људских тела.
Као и претходних дана и ноћи, колона је застала, раскрчила пут од остатака погоћених, и наставила – пут очаја…
Прича из коауторске књиге „Небо нема миљенике“ , Душанке Вељковић и Бојане Поповић.